SOLIDARNOST I SINDIKALIZAM - ZAJEDNIČKA MISIJA

Razgovor sa Zoranom Tanasijevićem, predsednikom Saveta za saradnju sa sindikatima GP Solidarnost

Za početak, mesecima su iz raznih delova javnosti stizali pozivi na generalni štrajk. Čini se da nedostaje realno sagledavanje kako danas izgleda politička i sindikalna scena u Srbiji?

Na političkoj sceni imamo organizacije - stranke, partije, pokrete… - koji su samo deklarativno odabrali poziciju na političkoj mapi. U životu su te podele na „leve“, „desne“ ili „centar“ potpuno pogubljene. Tako da imamo čudnu situaciju da u skupštini interese sindikata nekada zastupaju poslanici ekstremno desne organizacije kao što su Dveri, a interese krupnog kapitala poslanici stranke socijaldemokratske orijentacije, kao što je Demokratska stranka.

Na sindikalnoj sceni je stanje malo gore. Ne ulazeći u razloge, činjenica je da mi danas u Srbiji imamo oko 24.000 registrovanih sindikalnih organizacija i 6 sindikalnih centrala. Oni su, pride, u velikoj meri međusobno posvađani i načelno odbijaju svaku „intersindikalnu“ saradnju. Ta fragmentacija ne pomaže unapređenju radničkih prava. Naprotiv.

Kakva je suštinska uloga sindikata u jednom demokratskom sistemu i kako bi ta svrha u Srbiji mogla da se ispuni?

Neophodno je da se u javnosti afirmiše prava uloga sindikata, umesto one na koju je danas svedena. Sindikati su interesne organizacije i njihov je zadatak da štite tj. zastupaju interese svog članstva, kako kod poslodavca tako i kod izvršne, ali, pre svega, zakonodavne vlasti.

Dakle osnovna ideja je da sindikalni predstavnici budu uključeni u proces kreiranja zakona koji se tiču njihovog članstva, a ne da komentarišu već gotove i teško promenjive odredbe. Kako, barem po Ustavu, zakonodavnu vlast čine poslanici u skupštini, onda im jedino preostaje da sarađuju sa političkim organizacijama.

Kako bi takva saradnja trebalo da izgleda u praksi?

Prvo bi neka politička organizacija morala da odgovorno prihvati da institucionalizuje saradnju sa sindikatima, da u svoje organe - resorne odbore, savete, kancelarije za sindikate - uključi i predstavnike sindikata i da poslanici te političke organizacije u skupštini zastupaju i ideje, predloge i primedbe predstavnika sindikata.

Ako se vratimo na početak intervjua onda to zvuči malo verovatno, ali je, ovo podlvlačim, ipak moguće. Šta više, nužno je.

U svakom sindikatu možete naći ljude sa kojima može ozbiljno da se razgovara i od kojih možete da čujete jasne, argumentovane primedbe i predloge. Naravno da postoje i oni sa kojima ne biste ni kafu popili, ali u ovako važnom poslu subjektivni osećaji ne smeju da zamagle ciljeve. Bitno je da je ta saradnja moguća, manje je važno da li bi mogla da bude naporna.

Šta je sa pokušajima sindikata da samostalno uđu u politiku?

Neki sindikalni lideri su pokušali da se uključe u politiku direktno, izbegavajući političke organizacije. Tako su se u jednom momentu predsednica ASNS (Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata) ili predsednik US „Sloga“ našli kao samostalni poslanici. Kako nisu imali podršku poslaničkih klubova ili su je imali povremeno, taj “eksperiment” se završio neslavno. Nisu uspeli ni da promovišu ideje svojih sindikata, o uspehu da ne govorimo.

Vratimo se štrajku - šta GP Solidarnost smatra svojom obavezom kada je reč o radnom zakonodavstvu i pravu na štrajk?

GP Solidarnost želi da umesto deklarativnosti bude saveznik radnika i njihovih predstavnika. Tako ćemo na svaki način podržati donošenje novog Zakona o radu kojim bi se regulisalo i pravo na štrajk. I, to treba naglasiti, da u pravu na štrajk treba regulisati samo minimum procesa rada. Svi ostali članovi nekog Zakona o štrajku bi bili restriktivni.

Kako gledate na pitanje reprezentativnosti sindikata i socijalnog dijaloga?

Neki sindikati će se tome protiviti, ali će se GP Solidarnost zalagati za preispitivanje i ponovno utvrđivanje reprezentativnosti sindikata i formiranje Socijalnoekonomskog saveta. Takav Socijalnoekonomski savet bi morao da se konsultuje pre donošenja zakona iz oblasti radnog zakonodavstva.

Predlažete i jednu novu, nekonvencionalnu ideju. O čemu je reč?

Da, GP Solidarnost će podržati ideju tzv. SINDIKALNE STOLICE u skupštini. Sindikalna stolica znači da u skupštini imamo predstavnika sindikata koji ima sva prava i obaveze poslanika osim prava glasa. Pravo glasa bi mu bilo uskraćeno kako bi postao „nezanimljiv“ za vrbovanje od strane poslaničkih klubova.

Da li sindikati imaju rezerve prema toj ideji?

Sindikati su skeptični, verovatno usled uslovnog refleksa nastalog međusindikalnim trvenjima. Njihovo pitanje je “ko će da sedi u toj stolici“ umesto pitanja “kako da nam ta stolica bude svima korisna”. Verujem da će se ovo drugo pitanje samo nametnuti.

Uostalom u toj Sindikalnoj stolici bi mogao da sedi neko ko nije sindikalni lider - neki vrsan pravnik ili politikolog koji bi branio stavove sindikata u plenumu, a u pauzama lobirao za sindikalne ideje i predloge. I naravno, a ovo je prednost o kojoj treba razmišljati, ukoliko sindikati nisu zadovoljni njegovim radom mogu uvek da ga zamene, bez posledica po međusindikalne odnose.

Za kraj, kako GP Solidarnost vidi svoj odnos sa sindikatima u budućnosti?

Jednostavno. Kao politička organizacija koja je nastala iz potrebe i na principima solidarnosti, a ona je ideja koja je u idealnim uslovima i krunska sindikalna ideja, GP Solidarnost će kroz Savet za saradnju sa sindikatima na najbolji mogući način da uspostavi institucionalizovanu saradnju sa zainteresovanim sindikatima, a takva saradnja može samo da bude korisna i radnicima i društvu i građanima.