Svilen gajtan iz Beograda: politička anatomija sloma DUNP-a

Edin Sadiković, profesor i član izvršnog odbora GP Solidarnost, objašnjava zašto sudbina Državnog univerziteta u Novom Pazaru prevazilazi okvire jedne ustanove i postaje ogledalo odnosa vlasti prema Sandžaku, otkrivajući razmere pritisaka, čistki i političkih signala koji prete da unište jednu od ključnih institucija regiona.

Za početak, kakvo je trenutno stanje na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru?

Kao u Ani Karenjini - “Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna je nesrećna na svoj način.” Tolstoj je ovim rečima otvorio svoj roman, ali one danas sasvim prirodno opisuju i sudbinu Državnog univerziteta u Novom Pazaru. DUNP je postao nesrećan na sasvim svoj način koji ne samo da pogađa profesore i studente, već i razotkriva političku anatomiju odnosa aktuelne vlasti prema Sandžaku.

Šta se konkretno dešava na univerzitetu tokom blokade?

Pred našim očima odvija se nezapamćena čistka zaposlenih. Profesori, asistenti i studenti koji su pružili podršku blokadi (njih dvadeset i šest), u rekordnom roku ostaju bez posla ili statusa. To nije brojka koja priliči jednom univerzitetu. To je brojka koja bi bila šok i na nivou cele države.

Ipak, Sandžak ćuti. Ćute institucije, ćute sandžačke partije, ćuti čak i onaj deo javnosti koji je do juče glasno govorio o interesima regiona. To ćutanje možda je najglasniji deo ove priče.

Nužno se postavlja pitanje političke pozadine. Da li u svemu ovome vidite odmazdu režima?

Polako se nameću pitanja od kojih mnogi zaziru: da li je odnos vlasti prema DUNP-u neka vrsta političke odmazde režima Aleksandra Vučića za aprilske proteste studenata i građana Sandžaka u Novom Pazaru, kada je Sandžak pokazao da je deo Srbije i da Srbiju doživljava kao svoju?

Da li se kažnjava upravo ta nenajavljena demonstracija političke zrelosti koja je ogolila politiku podela? Ili je, možda, tačna ona priča koja se nakon Ohridskog sporazuma pojavila u čaršijskim kuloarima – da se sprema tiho gašenje DUNP-a i da će na njegovo mesto biti premešten Prištinski univerzitet iz Kosovske Mitrovice?

Koliko su ova tumačenja verovatna i šta nam govore?

Jedno je sigurno - oba scenarija su proizvod politike režima Aleksandra Vučića koja je davno izgubila kompas. Politike koja svoje frustracije, lomove i nesigurnosti prelama preko jednog regiona. I to ne bilo kog regiona, već onog koji je istorijski i etnički toliko složen da zahteva, makar iz pragmatičnih razloga, mudrost i strpljenje, a ne pokaznu vežbu sile.

U javnosti se često ističe simbolički značaj DUNP-a. Šta on predstavlja?

DUNP je od osnivanja pre svega bio simbol suživota. To je retka institucija koja podjednako pripada i pravoslavcima, muslimanima i ateistima, i Srbima i Bošnjacima. On pripada zajednici, studentima, lokalnom društvu.

On je i simbol značaja obrazovanja za Bošnjake Sandžaka. Medrese su opstajale i u najtežim vremenima jer je svaki čovek donosio koliko je mogao, ponekad samo šaku brašna ili kašiku masla, ali su kao takve najzaslužnije za početak pismenosti na ovim prostorima.

I zato urušavanje DUNP-a nije samo administrativna odluka, to je udar na jednu od retkih tačaka napretka i prosperiteta Sandžaka.

Koliko je univerzitet značio mladima i razvoju regiona?

Nije slučajno što je upravo ovaj univerzitet u decenijama posle devedesetih postao brana odlasku mladih sa ovih prostora. DUNP je bio razlog da generacije ostanu tamo gde su rođene, da studiraju kod kuće i stvaraju karijeru u svom gradu.

Gasiti takvu instituciju otvoreno ili tiho znači gasiti i nadu da ovaj region može napredovati oslanjajući se na sebe.

Vlast tvrdi da je ovo “unutrašnji problem univerziteta”. Da li je to tačno?

Možda je najopasniji aspekt svega što se dešava upravo to da se ova kriza predstavlja kao tehničko pitanje, kao “unutrašnja stvar univerziteta”.

Naprotiv. Ovo je političko pitanje par excellence, pitanje odnosa države prema jednoj sredini koja predugo traži ravnopravan tretman, a prečesto dobija poruke da za ravnopravnost mora da ćuti.

A danas ćutanje najviše boli.

Da li postoje jasna rešenja?

Rešenje postoji i jasno je. Uprkos pokušajima da se situacija prikaže kao haos bez izlaza, rešenje je već artikulisano i stoji pred svima. Studenti DUNP-a su jasno definisali svoje uslove i upravo u njihovom ispunjenju leži jedini put ka stabilizaciji univerziteta i vraćanju poverenja javnosti.

Oni traže ono što je logičan minimum svake ozbiljne akademske zajednice: smenu rektorke Zane Dolićanin, čije upravljanje je neposredni generator krize; uvođenje prinudne uprave koja bi proces stabilizovala; i povratak otpuštenih profesora i asistenata na njihova radna mesta. Tek tada DUNP može ponovo da se vrati svojoj osnovnoj misiji - obrazovanju, nauci i služenju zajednici.

Ko treba sada da pokaže odgovornost i solidarnost?

Svi građani, svi politički akteri i svi koji razumeju koliko je važan svaki resurs u kojem se gradi i neguje buduća perspektiva Sandžaka moraju biti podrška studentima DUNP-a i njihovim profesorima.

Jedna institucija se može formalno ugasiti uredbom, ali se neformalno gasi onog trenutka kada oni kojima pripada - građani, studenti, profesori i čitava zajednica - počnu da veruju da njena sudbina više nije njihova stvar.

Dok se to ne dogodi, još ima nade.

A kada se dogodi... biće kasno.