Pismo koje je reklo previše

Građanski pokret Solidarnost objavljuje osvrt i analizu otvorenog pisma Ministra informisanja vlasniku Alpak kapitala Pedru Vargasu Davidu

Ministar Boris Bratina, potpisnik pisma, nije uspeo da uradi tri osnovne stvari: da tačno navede ko je vlasnik medija o kojima piše, da ostane dosledan samom sebi, i da sakrije zbog čega je pismo zaista napisano.

Iznosimo, tačku po tačku, šta je time priznao.

1. Protivzakonite i nedopuštene preporuke

1.1  Politički pritisak izvršne vlasti na medije. Ministar javno instruiše vlasnika privatnih medija kako da postupa sa redakcijama. To je u suprotnosti sa slobodom medija koju jemče Ustav Republike Srbije i Zakon o javnom informisanju i medijima, kao i sa članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja Srbiju neposredno obavezuje kao članicu Saveta Evrope. Isti standard — zabrana mešanja izvršne vlasti u uređivačke odluke — ugrađen je i u Evropski akt o slobodi medija (EMFA), sa kojim se Srbija, kao država kandidat, obavezala da uskladi zakonodavstvo. Ministar informisanja nije i ne sme biti strana u vlasničkim i uređivačkim odlukama privatnih medija, niti vršiti uticaj bilo kog oblika.

1.2  Podrivanje nezavisnosti regulatora. Time što ministarstvo javno određuje kako regulator (REM) treba da tretira određene medije, urušava se nezavisnost regulatornog tela — koju zahteva i AVMSD direktiva (nezavisnost regulatora od vlasti) i na koju se Srbija obavezala.

1.3  Prejudiciranje krivice bez ijedne presude. U obraćanju ministra, u ime državne institucije, rad privatnih medija i njihovih vlasnika kvalifikuje se kao „prevara veka", „kriminalni projekat" i „pranje" novca — bez ijedne pravosnažne sudske odluke. To je grubo narušavanje pretpostavke nevinosti i nedopustivo za nosioca javne funkcije.

1.4  Legitimizacija preuzimanja bez odobrenja. Ministar poziva kupca da nastavi i registruje medije — iako promena kontrole nije odobrena ni u Luksemburgu (ministarstvo i regulator ALIA), ni pred srpskom Komisijom za zaštitu konkurencije. Time država ohrabruje zaobilaženje regulatorne procedure umesto da je štiti.

1.5  Poziv u nadležnost regulatora koji sama vlast nije obezbedila. Ministar traži da se mediji podvrgnu REM-u — telu čiji je Savet više od godinu i po dana bio neustrojen i koje je tek u julu 2026. konstituisano, u krnjem sastavu i bez izabranog predsednika. Ne može se pozivati na nadzor tela koje sama država nije učinila funkcionalnim.

2. Nelogičnosti i protivrečnosti

2.1  Napao je pogrešnog vlasnika. Ministar Šolaka predstavlja kao aktuelnog vlasnika i tvorca „šeme". Činjenice govore suprotno: većinski vlasnik United Group-a od 2019. godine je fond BC Partners; Šolak je danas manjinski akcionar, smenjen sa svih pozicija tokom 2025. Prodavac medija je BC Partners (preko kompanije Summer Parent), a Šolak je upravo osoba koja pred sudom u Londonu pokušava da ZAUSTAVI ovu prodaju. Ministar, dakle, kao glavnog krivca napada čoveka koji se bori protiv istog onog preuzimanja koje on bodri — i time pokazuje da ne zna ni ko je vlasnik medija o kojima piše.

2.2 Sam sebe demantuje oko ALIA. Ista ALIA je, po ministru, istovremeno i dvanaestogodišnji „čelični kišobran" koji štiti Šolaka, i telo koje sada „pravi najveće probleme" prodaji te iste strukture. Ne može biti oboje: ako je ALIA Šolakov štit, zašto bi kočila prodaju koju sprovodi Šolakov protivnik, BC Partners? Tvrdnja pada sama od sebe.

2.3  „Jednaka prava i obaveze" kao paravan. Ministar tvrdi da želi da ovi mediji imaju ista prava i obaveze kao svi drugi — dok u istom pismu pozdravlja preuzimanje koje preti njihovoj nezavisnosti i smenu urednika koji su je čuvali. Briga o „jednakosti" ovde je paravan za uspostavljanje kontrole. Zaposleni u medijima prozvani su poimence u ovom obraćanju.

2.4 Hvali potez koji je srž problema. Ministar pozdravlja to što je kupac „samoinicijativno" izbrisao dotadašnje direktore iz registra. Upravo taj potez — sproveden pre odobrenja — jeste suština spora. Država tako podržava zaobilaženje procedure koje bi trebalo da sprečava.

2.5  Nadležnost rešava regulator, ne ministar. Pitanje da li ovi kanali treba da budu pod domaćim regulatorom jeste legitimno pravno pitanje — ali ga rešava nezavisan regulator kroz propisan postupak, a ne ministar otvorenim pismom. Uz to, ono je odvojeno od promene vlasništva i porekla kapitala, o kojima ministar ćuti. Ministar se poziva na onaj deo evropskih pravila koji je Srbija već preuzela (AVMSD direktiva), a prećutkuje standarde koje ovaj posao dovodi u pitanje — Evropski akt o slobodi medija, procenu uticaja na medijski pluralizam i obavezno odobrenje promene kontrole — kao i domaće procedure (saglasnost Komisije za zaštitu konkurencije, prijava REM-u).

2.6  Ko je zapravo izostavio nadzor. Ministar medijima zamera što se dvanaest godina „izmiču" domaćem regulatoru — a sama vlast je REM ostavila bez ustrojenog Saveta godinu i po dana. Ako je nadzor izostao, izostao je i zato što ga država nije obezbedila.

3. Kako je upisan novi direktor pre kupovine — i gde su saglasnosti

Suštinsko pitanje, koje ministar u celom pismu zaobilazi, glasi: kako je moguće da novi vlasnik upravlja redakcijama pre nego što je posao pravno odobren i završen?

•  Redosled poteza. 17. avgusta 2026. Pedro Vargas David upisan je u APR kao direktor srpskih medijskih firmi, a dotadašnji direktori smenjeni — na osnovu prijave koju je podneo lično. Već 18. avgusta ALIA je potvrdila da transakcija NIJE odobrena i da je postupak u toku.

•  Vlasništvo još nije prešlo u ruke kupca. U trenutku upisa, kao vlasnik firmi u APR-u i dalje se vodila kompanija sa strane prodavca, a sam posao, prema izveštajima, nije ni zatvoren. Novi direktor je, dakle, postavljen pre nego što je vlasništvo pravno promenilo ruke.

•  Gde su saglasnosti? Gde je saglasnost srpske Komisije za zaštitu konkurencije? Gde je prijava i procena REM-a o promeni vlasničke strukture i uticaju na pluralizam? Gde je odobrenje luksemburškog ministarstva i mišljenje ALIA? Nijedne saglasnosti nema — a bez njih promena vlasništva nije pravno okončana.

•  APR nije medijski regulator. APR je registar koji radi po načelu formalnosti i ne ispituje da li ta odobrenja postoje — zato je upis i prošao kroz instituciju koja vrši najslabiju kontrolu. Ali odsustvo saglasnosti ne nestaje time što je neko upisan u registar. Umesto da na ovo odgovori, ministar preuzimanje pozdravlja — čime država priznaje da je posao sproveden pre nego što su nadležni rekli svoje.

•  Sprovođenje pre odobrenja je kažnjivo. Po Zakonu o zaštiti konkurencije, učesnici u koncentraciji dužni su da obustave sve aktivnosti dok Komisija za zaštitu konkurencije ne donese odluku (obaveza mirovanja). Sprovođenje koncentracije pre tog odobrenja jeste povreda zakona, za koju je zaprećena kazna do 10% ukupnog godišnjeg prihoda kupca, uz mogućnost da Komisija naloži i poništavanje posla (mere dekoncentracije). Činjenica da je transakcija formalno u Luksemburgu ne izuzima je — zakon se primenjuje i na operacije van Srbije koje utiču na ovdašnje tržište. Postavlja se pitanje: nije li preuzimanje operativne kontrole 17. avgusta, pre ijednog odobrenja, upravo takvo nedozvoljeno sprovođenje koncentracije? Pozivamo Komisiju za zaštitu konkurencije da se o tome hitno oglasi.

Zaključak: pismo koje je reklo previše

Ministar informisanja je u sopstvenom pismu tuđe novinarstvo nazvao „beščašćem", a najavu novog vlasnika opisao kao „kliničku smrt" kritičkih televizija. Time je sam odgovorio na jedino pitanje koje je pokušao da izbegne — zašto se ovo preuzimanje dešava i u čijem interesu. Čovek koji slobodno novinarstvo zove beščašćem izgubio je pravo da govori u ime slobode medija; ali nije izgubio obavezu da poštuje zakon.

Reč je o javnom postupanju nosioca vlasti i o zakonu — a zakon je jasan: bez saglasnosti nadležnih regulatora, ovo preuzimanje nije pravno okončano. Zato tražimo od nadležnih — Komisije za zaštitu konkurencije, REM-a, luksemburškog regulatora ALIA i evropskih institucija — da hitno postupe, i da se nijedna dalja radnja ne sprovodi dok se ne ispita poreklo kapitala.

Građani Srbije traže da zakon važi za sve — i da im niko ne oduzme pravo da čuju i drugu stranu.