Svilen gajtan evrointegracijama Srbije na kineskom Putu svile
- Vesna Almog
- May 27
- 5 min read
Vučićeva sinoizacija Srbije
Vesna Almog, potpredsednica Solidarnosti
Vučićeva poseta Pekingu nije tek jedna od epizoda politike “sedenja na četiri stolice”. Prorežimski kineski izvori je predstavljaju kao potvrdu da Srbija više nije samo ekonomski partner Kine, već politički, bezbednosni i ideološki oslonac kineskog prisustva u Evropi. U tom smislu, izraz “sinoizacija Srbije” nije termin kulturnog uticaja Kine na Srbiju već postepeno usvajanje kineskog modela vladanja uz jačanje međudržavnog partnerstva do nivoa polukolonijalne zavisnosti.
Kineski državni mediji vrlo jasno postavljaju okvir. Xinhua navodi da je Srbija “prva evropska zemlja” koja sa Kinom gradi “zajednicu sudbine novog doba” i da je važan partner Kine u jugoistočnoj Evropi. CCTV dodaje da se dve zemlje međusobno podržavaju oko “ključnih interesa i velikih briga” i da su izgradile čvrsto političko poverenje. To nije neutralan diplomatski jezik; to je kineski kod za strateško svrstavanje. Srbija se u kineskom narativu od ove posete više ne prikazuje kao kandidat za EU koji privremeno sarađuje s Kinom, već kao geografski evropska država koja je prihvatila poseban kineski politički okvir.
Najvažniji dokument posete potvrđuje da ta veza daleko prevazilazi ekonomiju. U zajedničkoj izjavi iz maja 2026. Kina i Srbija navode da je izgradnja “zajednice sudbine” zajednički strateški izbor zasnovan na suverenističkoj politici i “volji naroda”. Kvazisuverenističkoj kada je Srbija u pitanju. Srbija se obavezuje na podršku kineskim pozicijama o Tajvanu, Hongkongu, Tibetu, Sinđangu i ljudskim pravima, dok Kina uzvraća podrškom Srbiji oko Kosova. To je razmena političke lojalnosti: Beograd dobija kineski veto za Kosovo, a Peking dobija državu na tlu Evrope koja legitimiše kineski pogled na njene geostrateške interese, ljudska prava i međunarodni poredak.
Tu počinje problem sa evropskim integracijama. EU put Srbije podrazumeva usklađivanje sa evropskom spoljnom, bezbednosnom, pravnom i vrednosnom politikom. Kineski okvir podrazumeva suprotno: suverenistički štit za autoritarne prakse, odbacivanje “politizacije” ljudskih prava i saradnju sa partijskom državom bez demokratskih uslova.
U drugoj zajedničkoj izjavi Srbija podržava četiri globalne inicijative Si Đinpinga - razvojnu, bezbednosnu, civilizacijsku i upravljačku - i posebno prihvata formulacije o tome da se ljudska prava ne smeju “politizovati” i da države ne smeju nametati svoje vrednosti i modele drugima. To je direktno suprotno principima EU proširenja, koje počiva na ispunjavanju uslova vladavine prava, ljudskih prava, slobodnih medija, nezavisnog pravosuđa i demokratskih institucija.
Vojni sektor je najvidljiviji deo sinoizacije. Srbija nije samo kupac kineske opreme; kineski izvori je prikazuju kao vojno-bezbednosnog partnera. Kineska i srpska vojska su već održale prvu zajedničku obuku specijalnih snaga “Peace Guardian-2025” u Hebeju, uz obrazloženje da to jača borbene sposobnosti i produbljuje praktičnu saradnju dve vojske. To je kvalitativni skok: od nabavke opreme ka zajedničkoj obuci, interoperabilnosti i bezbednosnom poverenju.
Kineski komentatori bliski Siu to tumače još otvorenije. U prorežimskim i nacionalističkim kineskim medijima srpska vojna saradnja sa Kinom prikazuje se kao odgovor na NATO, Kosovo i navodne zapadne “obojene revolucije”. Tekst iz “Sohu” o kinesko-srpskoj saradnji eksplicitno navodi da je Srbija opremila raketnu brigadu Vojske Srbije kineskim FK-3 i HQ-17AE sistemima, da je zajednička obuka specijalaca “novi vrhunac” vojne saradnje i da Srbija trpi dvostruki bezbednosni pritisak koju navodno vrše SAD i EU. Taj tekst nije zvanični dokument, ali je politički važan jer pokazuje kako kineski nacionalistički diskurs čita Srbiju: ne kao buduću članicu EU, nego kao evropsku tačku otpora Zapadu.
Bezbednosni sektor je možda još problematičniji od vojnog. On predviđa produbljivanje saradnje u borbi protiv terorizma (a autoritarni režim pojam terorizam tumače vrlo kreativno), sprečavanju “obojenih revolucija”, zaštiti projekata Pojasa i puta, obezbeđenju velikih događaja, borbi protiv transnacionalnog kriminala, zajedničkim policijskim patrolama i obuci specijalne policije. Izraz “sprečavanje obojenih revolucija” posebno je alarmantan. U kinesko-ruskom političkom rečniku to ne znači neutralnu zaštitu ustavnog poretka, već okvir za delegitimizaciju protesta, građanskog otpora, opozicionog organizovanja i spoljnog nadzora nad izborima. Kada se takav pojam unese u bezbednosnu agendu jedne zemlje kandidata za EU, to nije tehnička saradnja sa trećom stranom - to je ideološka transplantacija autoritarnog bezbednosnog jezika.
Politički sektor je treći stub sinoizacije. Kina u izjavama ne traži od Srbije samo projekte, već “razmenu iskustava u upravljanju državom”, jačanje saradnje između parlamenata, diplomatskih aparata i vladajućih političkih partija. To znači da se odnos ne gradi samo između dve države, već sinhronizaciju dva modela vlasti: kineske partijske države i srpskog personalizovanog režima. Xinhua navodi da je Si poručio kako Kina podržava Srbiju da ide razvojnim putem koji odgovara njenim (Vučićevim) nacionalnim uslovima i da je spremna da jača razmenu iskustava u upravljanju. U srpskom kontekstu, gde su institucije već devastirane, takva “razmena iskustava” je pridavljivanje višestranačja i demokratije.
Tehnološki sektor zaokružuje sliku. Kina i Srbija u dokumentima naglašavaju saradnju u veštačkoj inteligenciji, digitalnoj ekonomiji, naprednoj proizvodnji, svemirskoj tehnologiji, digitalnom obrazovanju, elektronskoj trgovini, telekomunikacijama i medijima. To nisu benigne ekonomske oblasti. U savremenoj državi, AI, telekomunikacije, digitalne baze, nadzor, mediji i bezbednosne tehnologije čine nervni centar političke kontrole. Kada autoritarna vlast takvu infrastrukturu razvija sa Kinom, bez evropskih garancija transparentnosti, zaštite podataka i javne kontrole, rizik nije samo geopolitički, nego unutrašnji: država dobija digitalne alate upravljanja društvom bez evropskog demokratskog kontrolnog osigurača.
Nije ovo obična poseta već presađivanje antidemokratske distopije. Kineski dokumenti i mediji saradnju opisuju kao sveobuhvatni političko-bezbednosni pakt u kojem se spajaju Kosovo, Tajvan, ljudska prava, policija, specijalne jedinice, AI, mediji, partije, infrastruktura i zajednički otpor “hegemonizmu”. To je paralelni sistem vezivanja Srbije - ne za evropsku normativnu arhitekturu, već za kineski autoritarni projekad države bez suverenih građana.
Formalno, Srbija još nije prekinula evropski put. Kineska zajednička izjava čak beleži da Kina “razume” nastojanje Srbije da postane članica EU. Ali ta rečenica je isprazni diplomatski ukras. Suština je da se Srbija istovremeno obavezuje na kineske globalne inicijative, kinesko tumačenje ljudskih prava, kineske “ključne interese”, kinesku bezbednosnu agendu i kineski model političke stabilnosti. EU zvaničnici zato sve otvorenije govore da Srbija mora da napravi strateški izbor. Kaja Kallas je u Beogradu rekla da evropski put traži stvarne reforme, medijske slobode, borbu protiv korupcije i izborne reforme - sve ono što kineski model odbacuje.
Najkraća dijagnoza je ova: Vučićeva Kina nije samo investitor i kreditor; ona je vizija antievropske transformacije Srbije. Evropske integracije traže promenu režima upravljanja: institucije umesto vođe, zakone umesto dogovora, javne nabavke umesto političkih aranžmana, slobodne medije umesto režimske propagande, odgovornost umesto “stabilnosti”. Kineski okvir nudi suprotno: uslovljene, netransparentna i nekontrolisane investicije, političku podršku diktaturi uz bezbednosnu saradnju i međunarodnu zaštitu - sve sem ljudskih prava i demokratije.
Zato “sinoizacija” Srbije nije pitanje kineskog jezika, kulture ili trgovine. To je proces u kojem Srbija pod više nego voljnim Vučićem prihvata kinesku definiciju stabilnosti: država iznad društva, suverenitet iznad prava, bezbednost iznad slobode, razvoj iznad demokratije i geopolitička lojalnost iznad evropskih standarda. Takva Srbija može formalno ostati kandidat za EU još godinama. Ali sadržinski, ona se udaljava od EU upravo tamo gde je članstvo najvažnije: u vojsci, bezbednosti, institucijama, medijima, tehnologiji i političkom modelu vlasti.
Antipolitika u trenutku u kom se Srbija nalazi na velikoj geostrateškoj raselini je recept za materijalno podnošljivo robovanje u bliskoj budućnosti.
Izvori:
Comments